Zadržati ili promeniti prezime? Simbolika, Tradicija i Lični Izbor u Savremenom Braku

Pitanje prezimena prilikom udaje jedno je od onih koje može da izazove žustre debate, duboko emocionalne reakcije i otkrije širok spektar vrednosti. Da li je to samo par slova ili nešto mnogo dublje - deo našeg identiteta, povezanosti sa porodicom i lične priče? U središtu ove teme često se nalazi sukob između tradicije i savremenog shvatanja ravnopravnosti, između ličnog osećaja pripadnosti i želje za zajedništvom u novoj porodici. Razgovor o tome nikada nije jednostavan, a svaka odluka nosi svoju jedinstvenu priču i simboliku.

Prezime kao deo identiteta: "Ja sam ja, sa svojim prezimenom i bez njega"

Za mnoge žene, prezime sa kojim su odrasle predstavlja neodvojiv deo njihovog bića. Kao što jedna učesnica debate ističe, to je ime koje ih je pratilo kroz ceo život, kroz školovanje, prve poslove, sticanje prijatelja i građenje lične istorije. Odbacivanje tog prezimena može se doživeti kao odricanje od dela sebe, od one devojke koja je postojala pre braka. "Meni se licno samo ne svidja momenat da se danas zovem i prezivam npr Ivana Maric a sutra Ivana Zaric," primećuje jedna od sagovornica, oslikavajući osećaj diskontinuiteta koji promena može da donese.

Posebno je to izraženo kod žena koje su ostvarile određeni profesionalni ugled ili javni imidž pod svojim devojačkim prezimenom. Promena bi za njih mogla da dovede do zabune u profesionalnim krugovima i praktičnih teškoća. Međutim, kao što neki ističu, identitet se gradi delima i karakterom, a ne samo prezimenom. Da li smo stoga spremni da dozvolimo da nekoliko slova definiše ko smo?

Tradicija nasuprot savremenom shvatanju: "Da li se udajem ili ulazimo u zajednicu?"

Tradicionalni pristup, duboko ukorenjen u patrijarhalnu istoriju, vidí promenu ženskog prezimena kao prirodan i očekivan korak. To je simbol prelaska iz očeve u muževljevu "kuću", znak pripadnosti novoj porodici. Kako jedan sagovornik objašnjava, ranije je to imalo i ekstremno praktično značenje - žena je doslovno odlazila da živi u kuću muževljeve porodice, menjajući ne samo prezime već i celokupan životni prostor.

Međutim, savremeni brakovi se sve češće temelje na ideji ravnopravnog partnerstva. "Mi zajedno ulazimo ravnopravni u bračnu zajednicu," ističe jedna učesnica. U tom kontekstu, očekivanje da žena automatski "prihvati" muževljevo prezime, dok muškarac to ne čini, može se doživeti kao relikt prošlosti koji ne odražava stvarnu dinamiku odnosa. Zašto bi onda zajedničko prezime, ako je to želja para, moralo biti isključivo njegovo? Pojavljuju se i predlozi za potpuno nova, zajednička prezimena ili uzajamno dodavanje, kao što je slučaj u nekim evropskim zemljama.

Praktičnost i birokratija: "Pola života bi mi na to otišlo"

Osim emocionalnog i simboličkog aspekta, tu je i čista praktična strana. Promena prezimena podrazumeva promenu svih ličnih dokumenata: lične karte, pasoša, vozačke dozvole, bankarskih kartica, diploma, radne knjižice. To je proces koji zahteva vreme, novac i strpljenje za beskonačnim redovima u državnim ustanovama. Za neke, ovo je dovoljan razlog da zadrže svoje prezime, naročito ako su u fazi kada im dokumenti i ne ističu uskoro.

S druge strane, zajedničko prezime može pojednostaviti određene administrativne postupke, naročito one koji se tiču dece. Prijava deteta, putovanja u inostranstvo, prijave u ustanove - procesi mogu biti nešto jednostavniji kada se roditelji prezivaju isto. Ipak, kao što iskustva pokazuju, ni različita prezimena roditelja danas ne predstavljaju nepremostivu prepreku, samo zahtevaju malo više pažnje i ponekad nosanje dodatnih dokumenata kao što je venčani list.

Ljubav, kompromis ili ultimatum? Dinamika u paru

Odluka o prezimenu najbolje otkriva dinamiku odnosa unutar para. Da li je to tema o kojoj se otvoreno razgovara, tražeći zajedničko rešenje koje odgovara oboma? Ili se pretvara u polje bitke, sa ultimatumima i osećajima povrede?

Neki muškarci iskreno izražavaju želju da njihova buduća supruga nosi njihovo prezime, videći u tome znak zajedništva i početka nove porodice. Drugi pak, poput onog koji je rekao da bi "dozvolio" ženi da zadrži prezime samo ako je dostigla izuzetan javni ugled, otkrivaju stavove koji se mogu tumačiti kao kontrolišući. Slično, i žene imaju različite pristupe. Neke bi bez razmišljanja odustale od braka ako bi partner insistirao isključivo na svom prezimenu, videći u tome nedostatak poštovanja prema njihovom identitetu. Druge pak, poput one koja kaže "naravno da ta pravna formalnost nije izraz ljubavi ali meni jednostavno znači", biraju da uzmu suprugovo prezime iz ličnog, a ne prinudnog osjećaja.

Kompromis se često nameće kao najbolje rešenje. Dodavanje suprugovog prezimena uz zadržano devojačko postaje sve popularnija opcija, omogućavajući ženi da sačuva vezu sa svojim poreklom, a istovremeno simbolički prikaže pripadnost novoj porodici. Međutim, i ovde postoje razlike - da li samo žena dodaje, ili oboje supružnici uzimaju oba prezimena? Ovo drugo je u Srbiji zakonski moguće, ali još uvek retko u praksi.

Pitanje dece: "Deca će nositi očevo prezime"

Debata se često pomera na teren dece. Tradicionalno, deca nose očevo prezime. Međutim, zašto je to tako? Argumenti se kreću od biološke sigurnosti (majka je uvek sigurna da je dete njeno, dok otac nikada nije 100% siguran bez testa) do jednostavnog nastavljanja tradicije. Neke majke, međutim, izražavaju nelagodnost pri pomisli da će se njihova deca prezivati drugačije od njih. "Zasto bi deca nosila samo muzevljevo prezime, pa ja ih radjam," postavlja se retoričko pitanje.

Davanje dva prezimena detetu postaje sve češća praksa, ali otvara i pitanje dugoročne praktičnosti. Šta će se desiti kada to dete odraste i osnuje svoju porodicu? Da li će dodavati još jedno prezime? Kao što neko šaljivo primedjuje, mogli bismo završiti sa situacijom poput one u Brazilu, gde ljudi imaju niz prezimena. Ipak, u zemljama kao što je Španija, nošenje oba roditeljska prezimena je dugogodišnja i funkcionalna norma.

Zaključak: Lična priča iznad svih pravila

Na kraju, odluka o prezimenu u braku ostaje jedna od najličnijih. Nema univerzalno ispravnog odgovora koji odgovara svima. Za neku ženu, uzimanje suprugovog prezimena će biti čin duboke ljubavi i želje za jedinstvom. Za drugu, zadržavanje svog prezimena je način da potvrdi svoju autonomiju i kontinuitet lične priče. Za treću, kombinacija oba prezimena predstavlja savršen spoj prošlosti i budućnosti.

Ono što je najvažnije iz ove žustre rasprave jeste shvatanje da svaki od ovih izbora može biti ispravan, ako je donet u dogovoru, uzajamnom poštovanju i razumevanju. Kako jedna mudra učesnica kaže, "ljudi su različiti i niko zbog toga nije lošija ili bolja osoba." Bilo da se odlučite za promenu, zadržavanje ili kombinaciju, neka ta odluka bude vaša - proistekla iz ljubavi, poštovanja prema sebi i partneru, a ne iz straha od osude okoline ili slepog praćenja tradicije. Na kraju krajeva, prava snaga braka i porodice leži u onome što ljudi jedni za druge čine, a ne u slovima kojima se potpisuju.